Prošle godine u ovo vreme

Često volim da se prisećam stvari iz prošlosti, bilo to dalja ili bliža prošlost. Znam da to nekad može biti 'štetno' u slučaju da su to neke tužne uspomene ili one za kojima patimo.
Nešto čega sam se danas prisetila nije tužno već veoma veselo i sećaću ga se dugo, kao dela mog detinjstva :)

Prošle godine u ovo vreme sam polako krenula od kuće neasfaltiranom ulicom do najbliže komšinice da se preobujem i na raskrsnici pokraj njene kuće čekala drugarice da dođu po mene. Kasnile su, što se moglo i očekivati jer nisu organizovane pa krenu da se spremaju dva minuta pre zakazanog vremena. Ja, najnestrpljivije živo biće na planeti, uzimam mobilni i zovem prvu drugaricu iz imenika da proverim je l' planiraju da dođu i gde se nalaze. Odgovor je uvek isti - Evo nas za pet minuta! Napokon ih dočekam i vožnja počinje. Tehnički, ne počinje, već samo žurimo na rolerima da što pre stignemo do prodavnice i kupimo ogromne količine ledenog čaja i semenki, pa zauzmemo mesto na hladnom betonu pored igrališta gde naši školski drugovi igraju košarku. Iako je zdravije da se vozimo, takođe je zdravo i smejati se, a bez toga naše sedenje ne prođe. Ubrzo nam košarka i semenke dosade pa obiđemo jedan krug rolerima, usput kupimo još hrane i nađemo novo mesto za sedenje.

Svaki sledeći dan je isti, ali nama to ne dosadi jer uvek menjamo teme za razgovor i u svakoj uživamo podjednako. Kad se škola približi, dogovorimo se da zajedno odemo do grada i kupimo sav potreban pribor za novu školsku godinu. Bez roditelja to teže ide, jedino kako nam pomognu je što nam zadaju određeni budžet, ali ne znam da li se to uopšte svrstava u pomoć?

Ovaj raspust je malo drugačiji. Kao budući srednjoškolci polako se razdvajamo, znamo da u predstojećoj školskoj godini nećemo deliti klupe, raditi iste testove ili ići zajedno na veliki odmor. To nas ne sprečava da se zabavimo, možda ne u kompletnom društvu, ali svakako naš susret ne manjka zabave :)