Moje iskustvo kao POLOŽAJNIK

Položajnik je prvi čovek koji uđe u kuću za Božić.

Pozdravi domaćine, okiti badnjak paricom i uzme granu sa kojom čara po vatri uz reči:

'Koliko varnica, toliko parica.

Koliko varnica, toliko petica u školi (ako u domaćinstvu ima školaraca)

Koliko varnica, toliko zdravlja, sreće i veselja.'

Nikad nisam volela da budem položajnik, jer je to značilo rano buđenje i bajanje po vatri pod budnim okom domaćina.

Komšije me svake godine mesec dana pre Božića obaveste da me očekuju kao položajnika, istog trena moje raspoloženje opadne i poprimim čudnu boju.

Jedino što me uveseljavalo su bili miliproti. ☺

Miliproti su mala peciva oblika cvetića sa aromom limuna. Moji nisu toliko vešti u pravljenju miliprota, zbog određene tehnike kojom vlada dotična košinica, tako da je svaki odlazak kod nje za vreme praznika milina.

Doručak kao položajnik je klasičan - miliproti (♥), pečenje, sir i neki sos.

Nakon doručka moj drug-komšija i ja odlazimo u dnevni boravak, dobijemo svako po čašu soka i činiju smokija, i gledamo crtani. Dok je on bio mali, običaj nam je bio da gledamo Nodija svaki dan kad dođem kod njega i to me je toliko istraumiralo da, kad biste mi danas pustili jednu epizodu, pala bih u nesvest. Sad su to jutarnji crtaći na B92, Dizni kanal ili Nikelodijum.

Kad dođe vreme za odlazak kući obavezno od komšinice dobijem kesu sa dva-tri parčeta torte, zimskim rukavicama i čarapama i malo novca skinutog sa badnjaka.

Nikad ne zovem moje da dođu po mene, jer želim da provedem tih pet minuta do kuće skakućući po snegu.

Dok stignem kući, naš položajnik je već otišao i porodica me čeka za stolom da obavimo ručak.

Da li ste vi negde položajnik ili neko vama dolazi?